Rečnik stranih reči i izraza, “Vujaklija”, definiše anksioznost kao zebnju, osećanje ugroženosti, uznemirenost. Slobodnije definisano, anksioznost je svaka vrsta straha koja nas prati u momentima kada pred očima ili oko sebe nemamo ništa zastrašujuće, ali smo se toliko nakupili stresa da imamo osećaj da bi stvari mogle da krenu po zlu, i stalno brinemo. Zvuči poznato?

Kapitalizam?

Verovatno se u svakoj epohi mislilo da je “došlo zadnje vreme” i da gore ne može biti. To se vidi iz spisa starih grčkih filozofa, kod pisaca francuske dekadencije krajem 19. veka, a i danas nam tako izgleda. Jedina razlika je u tome što ni jedna epoha ne poznaje ovoliki broj duševnih poremećaja, niti bilo koje doba ima ovoliko empirijskih dokaza (u vidu dijagnoza) da je ljudima stvarno loše. Junak jedne moje priče ovako vidi rešenje: “Ako hoćeš psihički da izlečiš pojedinca, pošalji ga na psihoterapiju. Ako hoćeš psihički da izlečiš narod, ukini kapitalizam.”.

Koncentracija i dekoncentracija

anksioznostNo, prilično sam siguran da kapitalizam nije jedini krivac. Sa napretkom tehnologije nazaduje naša sposobnost da se skoncentrišemo, i da pažnju i um držimo na okupu. Zatrpani smo vestima i raznim drugim informacijama sa svih strana. Više ne možemo ostati posvećeni ni jednoj internet stranici, kao pre desetak godina, već su tu “tabovi” koje moramo da otvorimo jer nas prethodna stranica šalje na deset različitih sajtova, a mi strahujemo da nešto ne propustimo. Tu su i poruke koje stižu sa raznih mesindžera, a ovo cepanje pažnje se više ne dešava samo kod kuće, jer je sada sve to sa nama po ceo dan, zahvaljujući modernim telefonima.

Anksioznost je u bliskoj vezi sa dekoncentracijom, nemirom uma, neurotičnom potrebom da se sve isprati, pažnjom koja jurca na sve strane, kao i sa potiskivanjem emocija. Jedan od sigurnih načina da izbegnete da doživite neku emociju (dakle, da je potisnete) je da svoju pažnju razbijete na stotinu stvari, i tako pobegnete od sebe. A kada se te emocije nakupe i napune “rezervoar”, onda dođe do naizgled bezrazložnih strahova, neshvatljivih izliva besa i tuge, itd.

Meditacija ili Unutrašnja reintegracija?

anksioznost

Meditacija je bukvalno suprotna rasutoj pažnji. Meditacija gasi “tabove”, smiruje um i sprečava ga da ide u deset smerova istovremeno. Ona čisti um, vraća duševni mir i povećava sposobnost posvećivanja jednoj temi, jednoj stvari. Oni koji često meditiraju, u stanju su da se posvete nekoj aktivnosti bez ometanja, i samim tim postiži više rezultata. Oni su posvećeniji i u međuljudskim odnosima. Umesto da se, dok sede sa prijateljem, istovremeno “kuckaju” sa još tri prijatelja, oni će zaista biti tu za drugu osobu. Svi se žale da im nedostaje pažnja, a kada oni treba da pruže pažnju, pola pažnje im je na mesindžerima, a prijatelj sedi pored i oseća se kao idiot.

Unutrašnja reintegracija se ne razlikuje previše od meditacije. To je, zapravo, vođena meditacija. Kouč vas vodi kroz proces, i sprečava da vaš um skreće u stranputice. Pomaže vam da se zadržite na nekom problemu dok ga zaista ne rešite, i sprečava vas da zbrišete od problema u nešto “interesantnije”, jer sve od čega pobegnete sada, dođe kasnije na naplatu.

Značajan doprinos analizi savremene dekoncentracije dao je i Danijel Goleman, u svojoj knjizi Fokusiranost. Iako više usmerena na teoriju, ona daje sjajan pogled na ovaj problem.

Nebojša Kostić

trener ličnog razvoja

Podeli sa prijateljima...
Share on Facebook
Facebook
Share on LinkedIn
Linkedin
Tweet about this on Twitter
Twitter
Email this to someone
email
Print this page
Print

0 0 votes
Article Rating
Subscribe
Notify of
guest
0 Komentars
Inline Feedbacks
View all comments